нови двоброј листа Заветине+ 20-21/ 2020, јануар.

Ових дана је одштампан, нешто раније, нови двоброј листа Заветине+ 20-21/ 2020, јануар.

  Нови двоброј доноси:

Из необјављених рукописа ур – начело: рукописи се не враћају или ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА (1-2) |  Цвет усамљени који се повио од сопствене  тежине. Прекњижавање стоваришног стања, складишног стања, стања лагера… (Бела Тукадруз) (2) |  Повремени Књижевни додатак листа Заветине+Библиотека ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА Романи изван циклуса Књ. 2 > Бела  ТУКАДРУЗ ЗБОГОМ  ЈУГОСЛАВИЈО  РЕКВИЈЕМ ЗА ЕМИЛИ  |  УВОД У НЕИЗМЕРНО ИЛИ ТУГА ГОЛЕМА  (3) |  ПРОЛОГ или ОГЊЕНИ ПАС |   ПОВРАТАК У РОДНО МЕСТО ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА (3) | ЗВЕЗДЕ изнад Шкотске, изнад Њујорка, изнад Хомоља, велике звезде и оне мале, што сијају изнад континената, потконтинената, океана и мора, бесмртне су  (6) | I ПРВЕ ЛЕКЦИЈЕ ИЗ ЕНГЛЕСКОГ. ДЕЛИМИЧНО ШКОТСКА (9) | УЈЕД ВАМПИРА (14) |  II GOODBYE YUGOSLAVIA! (18) | (Српски) РАШОМОН (23) | III ЕНГЛЕСКА ИЛИ ЧЕЖЊА ЗА ОЦЕМ  (24) |  IV THIS IS AMERICA (28) |  НАПОМЕНА (37)  БЕЗ ОБЛАНДЕ ЧИШЋЕЊЕ БИБЛИОТЕКЕ / Бела Тукадруз  |  Школа изгнанства / Петре Крду КОРАЧНИЦА О НЕСТАЈАЊУ (37) | Александар Лукић  ПОЕЗИЈА ПРОТИВ „ЗЛОГ ГРЧА“ ТЕТАНУС – ОПАКА ДОЗА (38) |   Летопис „ЗАВЕТИНЕ+“  ЕКСКЛУЗИВНО (39) | ИЗБОР ИЗ ПРИЛОГА НАЈРЕВНОСНИЈИХ САРАДНИКА „ЗАВЕТИНА) - У сусрет предстојећем Спасовдану 2013. Александар Лукић НАКАЗЕ |  Ђорђе НИКОЛИЋ НЕ УБИЈ  |  Бошко Томашевић : Део интервјуа објављеног у листу „Данас“ | …. Фрагменти  Соња Ковачевић (39) |  НОВИ  РАПОРТ – Књижара ПИСАЦА познатија  као ПЕТАО (40)
            Треба само сањати и снове своје живо у ријечи, у боје, у мрамор и у звуке преносити. - Вл. Черина:Лажи у уметности

   Пожурите и набавите одштампани број. Нећемо га доштампавати!!

   ПОГЛЕДАЈТЕ НАСЛОВНУ СТРАНУ

        И ОВО >>>>>>>>

Аутор. Варберг - јужна Шведска, обала мора (крај децембра 2019.)

  





Повремени
Књижевни додатак
листа Заветине+
Библиотека
ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА
Романи изван циклуса

Књ. 2

Бела ТУКАДРУЗ


ЗБОГОМ ЈУГОСЛАВИЈО


РЕКВИЈЕМ ЗА ЕМИЛИ





УВОД У НЕИЗМЕРНО ИЛИ ТУГА ГОЛЕМА




Има књига које могу бити написане ваљано и темељно, маестрално само тако, ако им оставимо њин природни ток, по коме искрсавају саме од себе, као пролећни пљусак.


Ето, ту је започињао и ту је било све његово. Сенковић је заиста започињао од оног места где је било све његово: од гробова. Од почетка који нема краја. Видео је, све чешће, Августину, покојну жену своју где му долази смешећи се, белог лица, лепог као бокори расцветаних јасмина. Као сребрни одсев вода што се преливају преко јазова речних на месечини... И ишао је према њој, као савршен светски човек који је одавно за собом оставио неодлучност или пренагљеност. Извесна мера страшљивости потребна је у свету да би човек могао опстати; кукавичлук је у свету просто прекорачење страшљивости; али је у сновима и сећањима кукавичлук - нешто најгоре. Стварност је била ужасна после завршетка рата; глад, апатија; безперспективност; пуна свакодневних прљавштина, ситних трвења у људском саобраћају, непристојних судара, и претераних помија пропаганде; облаци су се нагомилавали, и на хиљаде људи се смежурало, на хиљаде их је безнадно умирало, хиљаде и хиљаде њих су очајавли и јаукали; али Сенковић се свему томе није склањао са пута, није се склањао са пута несрећи, пре свега несрећи српског народа, па онда личној, него јој је ишао храбро у сусрет.


Ако су убили Августину, ако је посреди савршен злочин (на шта неке околности и појединости упућују), нису убили пркос, душу, истину, зато му се покојница, долазећи му, у сновима увек, осмехивала, као њихов млађи син када му заблиста лице од изненадне радости... Рушили су се јазови душе хучећи у даљини и блистајући као смарагдни преливи воде на месечини... Говорила му је жена о глави његовој, глави златоумној. У којој је Једини кључ, којим се отварају сва врата. Говорила му је шапатом чисте љубавнице, речима брата, речима муке. И наде мелемне, бескрајне. Говорила је да се не окреће око себе, око себе, у страху опаком; да не гребе око себе и земљу не копа; да се све лажи, илузије распламсавају нежно и неизбежно. Да је у сваком нестајању, као у семенки, клица настајања. Да је Истина неуништива... Да нема смрти потпуне и узалудне као гроб, и да из светлих гробова ничу јорговани за поколења која долазе боје баршунастог пролећног сутона...


Сенковић је одвезивао чвор за чвором, неразмрсиве чворове... Уста покојнице су говорила тишином сутона, као ружа пурпурна, која се расцветава... Слушао ју је слухом огњеног пса и бележио... сваку реч…


У људском овоземаљском животу има понешто што је изнад изрецивог. Човек је много виши и много бољи него што то зна. У човековом забораву је сачувано много више него у памћењу; понекоме је дато, да се вођен унутрашњим импулсом, запути бескрајним лавиринтом свога бића, сећања и несећања, и да допре до најдубље унутрашњости... Снови су га водили кроз заборављене снове; он је осећао да је позван да обелодани велику и сакривену истину, осећао је то још од младости, а нарочито од времена када је сахрањена његова прва жена, и у том правцу је радио, и онда када се чинило да није ништа чинио, као што пчеле раде на подизању своје кошнице... Сенковић је улазио у велику тајну коју није познавао апстрактно, него ју је тек почео да схвата када се освртао на свој живот... Видео је своје водиче који су га водили према Виделу. Какви су да су, они ће га водити на његову срећу или несрећу.


Тако је бележио почетком новембра 1999. године Филип Сенковић у једној од својих Бележница...


(Пред зиму 1999. године, у Београду)