Најновија књига српског песника Александра Лукића (1957), “Чума” (народно име за кугу), писана је у време планетарне пандемије апсурдног вируса, који је, како кажу кренуо да хара светом, из једног кинеског града; и штампана је недавно, дакле, док још увек траје апсурдна п(л)андемије. Књига почиње кратким уводом једне аутентичне влашке басме против пошасти куге, тј. - како пише у Белешци на крају књиге , “који се десио 1820 одине, у Брезовици, око Ускрса. / И никад више”. Заправо, Лукићева књига започиње овако:
ПРИЛОЗИ ЗА ОКУЖЕНУ ИСТОРИЈУ
БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Напрасно код нас посташе песници: многи. Не било какви – не
било ко.
Развалином утопије расте илузија о трави. Пасе ли, пасе,
српски во.
Чим се наједе животиња зађе у хлад шуме, легне и стане да
прежива.
Време је баш поручено за подвлачење црте испод таквог
живота. Не бива.
Ваљда је јасно. Докле се за слепцима стигло…
А завршава се овим редовима (стр. 35. великог часописног формата “Заветина+”):
20.
Прошле недеље делили оброк.
Хлеб комадали на четири дела.
Остварена утопија са климом веселе
прашуме усред Европе. А, онда како
то ненајављено бива наста курцшлус.
Прекид струјног кола. Поломљена бандера.
Стоваришта крцата џаковима са белим
и црним гранулама мермера: тежине 25.
килограма.
Сва та љубав за ближњим срушена преко ноћи.
Симбол крста замењен симболом Фејсбука.
О Ускрсу, 2020. године
Шта се заправо налази између првих и последњих редова ове, на први поглед, неочекиване књиге?
Фантастичне слике апсурда. И ова невелика обимом најновија Лукићева књига, може се, баш по томе довести у неку везу са славним Камијевим романом “Куга”*
Ками описује кугу у Орану, Лукић полази од последње појаве куге илити чуме у засеоку једног од највећих села североисточне Србије, Брезовици, да би изнео много тога, што би требало да натера на размишљање многе људе, пре свега, у Србији, на Балкану, али и у читавом свету.
Како је могуће, да се наметне страва читавом човечанству наводна опасност од загонетног вируса, за који наводно не постоји вакцина, и који је много мање опасан од изазивања грипа, да не говоримо о куги, која се и дан данас јавља у неким деловима света?
Лукић не пише памфлет против бирократске књижевности света, већ можда упозорава на страхоту и страву Четвртога Рајха, неоствареног плана за освајање света Адолфа Хитлера, и можда ту треба потражити везе између Камијеве “Куге” и Лукићеве “Чуме”? Можда је пандемија короне, постајући из месеца у месец ПЛАНДЕМИЈА коју су глобалисти смишљали и наметнули човечанству како би га стравом и манипулацијама, лажима и силом, покорили, поробили, а онда и депопулизовали, како би га свели на златну милијарду - по укусу најбогатијих моћника не само данашњице, него и минулог века, једно од најмоћнијих биолошких оружја, произведених за најмодерније, хибридно ратовање будућности која надолази засреашујућа и злослутна…
Сигурно је да најновија књига Александра Лукића отвара и многа друга питања. “Било је много зараза и ратова у историји,” пише Ками. “Ипак, заразе и ратови нас увек затекну неспремне.” Лукићева књига то показује као и Камијева на свој начин.
Али то потврђује и грозоморна стварност данашњице, управо ових месеци и дана, који све више наликују на Апокалипсу.
Ова књига је толико актуелна и убедљива, јер је у неким стваримаотишла и даље од Камијеве “Куге”, јер је уронила у саму срж апсурда, у време које управо живимо, утопљено до грло у апсурду и превласти сотонских сила, које би да читаво човећанство депопулизују и претворе у горе ропство него што је било у римском робовласничком раздобљу. Лукићева књига јасно показује ДОКЛЕ СЕ ЗА СЛЕПЦИМА СТИГЛО.
Државу (читај; државе) су разбиле тајне сотонске дружине, и оне би да свиом могућим средствима онемогуће коначно ослобођење човечанства, и да наставе своју пирамидалну и неограничену владавину.
Сачувај, Господе, народе!
____
*Верује се да је роман заснован на епидемији колере која је убила велики проценат популације Орана 1849. године, али је радња смештена у четрдесете године 20. века.[1] Сам град био је погођен кугом неколико пута пре него што је Ками написао роман. Према извештајима Центара за контролу и превенцију болести, Оран је био потпуно разорен кугом 1556. и 1678. године, међутим све касније епидемије, 1921. (185 случајева), 1931. (76 случајева) и 1944. (95 случајева), нису биле ни приближног обима као што је описано у роману.
Куга се сматра класиком егзистенцијалистичке филозофије, упркос Камијевим приговорима на ту етикету.[2][3] Наративни тон је сличан Кафкином, посебно у Процесу где реченице често могу да имају вишеструка значења и чија тематика наглашено одзвања као оштра алегорија више свести и људског стања.
Ками сликовито представља на који начин се свет суочава са постојењем апсурда, филозофском теоријом чијем је формирању Ками у великој мери допринео. Дело се често тумачи и као алегоријски приказ отпора нацистичкој окупацији.[4]
Нема коментара:
Постави коментар
Неумесне, вулгарне, увредљиве и недопустиве коментаре, који немају ни благе везе са поводом за коментарисање - бришемо...