среда, 12. јун 2019.

Манастир Св. Ђорђа / Александар Лукић




Александар ЛУКИЋ




НА БРАНИКУ


Манастир Св. Ђорђа наслоњен некада уз стену, крвнички је уништен од руке наших сродника, 1817. године. Да би се то десило, јато домаћих ћурака је пуних гуша кобне предвечери враћајући се са испаше, Књазовим силницима откри положај манастира. И би, шта би. Сукну пламен.
У оквиру манастира, осим неуништиве вере, веле,беше уобичајен и одгој племенитих врста животиња - монаси су издвајали добре сорте, и такве уступали верној браћи за даљи узгој. Монаси који су на известан начин били и елитна војска коњаника, спремна и одана у сваком часу Карађорђу, платила је цену за непокорност другом Књазу, који је са својим одредима зла, уништио хомољска села, побио и раселио живаљ, а монахе, и све што беше верно Карађорђу сатро. Непокорни манастири, тога доба, нестали су у пламену. Што преоста, кроз време до данашњег дана: зидови манастира, лепе фреске, докусурили су бездушници, без савести, душе. И вере. Људи мање памети од ћурака.
Да није било Жике Макуљевића, изворног фрулаша без премца, нашег духовног брата из Брезовице, да нас доведе на ово место, под ову стену, зар би смо знали да је овде постојао Божији храм, и семениште за стоку?


Шта видесмо, стојећи на развалинама храма? 
Симболе. Господ нам их показа сакривене, уклесане на стени. 

Зашто је изабрао нас тројицу да их покаже? 

Разумемо ли?
Помислих није ли можда време, Господе наш, да се држава Србија почне обнављати из дубине и нутрине манастира – кроз манастир? Осветљавајући непомућено лице храма.
Недовољне су мермерне табле и прапорци, (мало даље, што видесмо, на прилазу до светиње, које изгради данашњи човек, да умири савест – или...), клупе изграђене на ливади пред стеном, да који ловац на благо, или уморан путник намерник одмори, Боже ме прости дупе.
Обнова из темеља. Из Духа светога. Суштинска обнова нашег бића. Браћо србовласи, прави је час да се из магле доскорашњег суманутог безверја, после дугог странствовања вратимо паметнији кући.
Подигнимо храм на Бранику
 
Где јесте наша непрекинута веза са прецима. Крај девет извора.
Тамо, где наста песма, мог старијег брата Мирослава Лукића: “Опростиим, Боже, јер не знају шта раде!”
На правом месту.


11.06.2019.




субота, 08. јун 2019.

Гроб Незнаног или шта чините са својом фамилијом, животима, будућношћу?

Може се ових јунских дана, после неописивог кишног периода, спавати и до поднева, што је и природно, за један део данашње омладине по градовима (после бурних ноћи на занимљивим местима), али за нас, који смо одабрали тзв. миран живот на селу, много је узбудљивије и здравије пробудити се пре пет и отиснути се на планину, тамо где некад беху бачије наших прадедова, и на врху планине дочекати излазак сунца. И кренути у бербу вргања, по шумама, где поред расцветаних шибова дивљих ружа црвенкастих има и цветова белих дивљих ружа. А најбоље је, ако изаберете правац, уз помоћ земљака и водича, који свашта знају. То јест, ако кренете оним делом свога завичаја, који једва да познајете, и којим корачате први пут, уз неки поток усечен у кланцу, кроз густу шуму, где можете срести неког слепића, стршљенове, не  дивље свиње, које су ту риле земљу пред свитање, јер су одмаглиле ко зна где...
     Савшта можете видети у тим планинским селима, које не треба идеализовати. Нису сви побегли са планина и сишли у своје општинске или среске вароши, или су "спас" потражили  у бели свету, где се трбухом за крухом отперјали да се ниукад и не врате на деовину ; има и оних из добрих кућа, који су одолели свим лажима тзв. социјализма и комунизма; и обећањима запада о некавом њиховом рају. Нема раја -  тамо, тамо је владајући пакао који вуче као вртлог све дубље у пропаст, -рај је можда овде, у овим пространим и неописаним шумама пуним дивљачи и комараца, и печурака које имају одличан укус.
      Били смо у таквом једном месту, у којем се у своје време живели и ондашњи Римљани; пролазили крај остатака римских рудишта, и камена црвеног од кога су клесали надгробнике. Али пут нас је навео кроз посед Страиновића, где је неколико крава пландовало, баш крај једног надгробника који не припада фамилији Страиновића. Ту је био на том имању, и нико ништа о њему не зна; ни прадеда Страиновића. То је некада била њива коју су орали, али   верујући човек је рекао својима - кад орете, не дирајте тај надгробник.


      Ко ли је био тај коме су подигли такво посмртно обележје? Неки монах? Племић?Хајдук? 
Војни заповедник?  
      На породичном гробљу Страиновића, педесетак метара даље, источније, има још два надгробника о којима ништа не знају потомци. Без натписа.
      




А мало даље - можете угледати на напуштеном кућишту у трави парну машину која је била у употреби и шесдесетих година, минулог 20. века,  коју је терао покојни Санда Черкез. Као у каквом музеју под ведрим небом.
      Овде је, понекад помислим, право место за такав један музеј о немогућем ратару, где би се могло чувати и сачувати од заборава за неке следеће генерације, много тога, што последњих неколико генерација успе да сроза, да се много чега одрекне и крене у туђину, верујући да ће тамо наћи нешто много боље. Где све нису стигли, и Басарци, и Рановчани, и многи други; је ли ико пронашао тамо срећу? Смирај?
      Европа, тј. иностранство, је, поред политичара који су то подстицали или омогућили, завила у црно многе сељачке домове  широм Србије. Многи су побегли са својих планина и од својих кућа у далек свет, где ће кости и оставити; а они који су се вратили, и зидали огромне кућерине (промашене инвестиције), чинили су када је то било касно и када је надвладао чудовишан парлог.
       Србији је потребно милион стада коза да своје шуме врати у неко нормално стање; у Србији треба начинити рез - не по неком политичком концепту наследника комуниста, него по правилима по којима су живели наши прадедови.
      Берући вргање и сочне дивље јагоде, видим јасније и много више, него што сам видео деценијама док сам живео у Београду, и заносио се којечим.  
     Није лак живот сељака, поготову оних који су инокосни, или сиромашнијег имовног стања; али су села на планини, па и она Богу иза леђа, где још увек има оних који се боре за живот, живот много достојнији и природнији, чак и онда када их нападају, као најезде комараца или крпеља, и мучне мисли о будућности и бесперспективности, која је све доминантнија, као и самоубилачке мисли, - тамо се зна шта је шта, и ко је ко; и тамо још увек у шумским потомцима има ракова. Тамо још увек пламсају оне најдивније легенде о свему које надимају плућа, као озон. А трешње и шпањолске вишње имају неописив укус...
     Тамо се не доносе одлуке преко колена, нити се лако подлеже новим модама и лажима свих боја. Тамо се одлуке и грешке плаћају видљивим последицама, пропашћу и затирањем и расипањем онога што су мукотрпно стварале не две него четири или пет генерација...
      Људи који  су остали на поседима својих дедова, боре се херојски, не само за своја имања и течевину својих драгих покојника, него и за праву веру и предање. Они су данас, у овој тужној земљи, прави пример, и својој деци, ако имају барем мало бибера у глави, и деци других, и оној деци која ће се тек родити. Нека их Бог поживи, да дочекају и боље дане, боље сутра и прекосутра, унуке и праунуке.
      За такве, многе широј јавности незнане немогуће ратаре, дижем ову спасовданску чашу шљивовице!
     

уторак, 28. мај 2019.

Шта чините са лепим Пеком?


...

...Ево како изгледа зелени златни Пек, у свом средњем току, у Лакомици (Мишљеновац). - Шта људи (можемо ли их тако назвати) раде овој предивној реци? Брда пластике, заустављена целом ширином, која пуцају као прангије на сунцу. Брдо које је ту израсло после поплаве и киша ове године! Није чудо, ако за коју годину, ако се овако настави, ова планинска река постане прашумски отпад и стециште отровница, анаконди и удава!
   Сачувај, Боже!

субота, 18. мај 2019.

Шумско пиле





Шумско пиле. Тако изгледа гљива. Расте на врби, тополи; ова је, на пример, израсла на стаблу трешње...
  Извор: А. Лукић (недавно)

недеља, 14. април 2019.

ДУБЉАНСКИ ОБЕЛИСК





(....)

Ево, то су те фотографије. Ја сам их крстио "каменови". Налазе се у једном воћњаку близу потока. Потес у коме се налазе сељани зову: Дубље. Можда би прави наслов за њих био "Дубљански обелисци"?

(....)


.

.

.

.

.

.




 (....)



Нема, или ја нисам чуо нарочиту легенду о њима. Тек, о њима, њиховом постојању, сведоче локални трагачи за златом, којих у североисточној Србији има као печурака за кишом. Крајњи је немар и неодговорност српског друштва, нашег пуког сиромаштва, сиромаштва археолошке науке, да се нису забавили овим феноменом обелиска. Докле ће такви претрајати? Бог зна. Срамотан је наш однос према оваквом наслеђу. Један воћњак у близини обелиска са засађеним шљивама ранкама и црним читловкама траје и сведочи 200 година о постојању, колико и модерна политичка историја Срба од Карађорђа до данас. Срамотан је однос српског друштва културне и политичке елите, зачаурене као свилене бубе у сопствено губиништво. Политички системи буду и прођу и сви су резултирали ево оваквим немаром према овом обелиску. Ми смо заточени и сапети у сопственом незнању и непознавању земље Србије од најближег окружења до најдубљих слојева древности…
                               Александар Лукић

четвртак, 07. март 2019.

ХРАБРОСТ

 
Моћ је дата само онима који се усуде да се сагну и подигну је. Само једна ствар је битна, само једна, бити у стању да се усудиш. – Фјодор Достојевски

Храбар је онај човек који не побегне, него остане на свом месту и бори се против непријатеља. – Сократ

Волим оне који се смеју у проблемима, који изналазе нову снагу у тешкоћама, те постају још храбрији. У таквим условима ускогрудни посустају, али они чија су срца чврста, чија савест оправдава њихова дела, су спремни да следе своје принципе до смрти. – Леонардо да Винчи

Погледајте, шта су - направили од неба, они који немају храбрости!
Иако лете изнад облака у својим летелицама и запрашују, одозго, ко зна чим лепе Божје шуме, поља, села, градове, мора и језера!


.. 
     Чини се, да на овом и оваквом свету  фале много ствари, а у суштини, можда му фале само две, - слобода и храбост? Или можда само једна, ова последња?
      Јер ако има довољно храбрости, оне праве, онда са њом долази прво слобода и све остало затим - љубав... И небо, које није као на горњој слици.
      Али, како видим, из дана у дан, из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину, уместо храбрости све више надолази и осваја превара и кукавичлук, страх и одустајање, пролив и шизофренија.
      Пожелео сам да читам српске народне песме. Хајдучки циклус. Не савремену српску поезију. То остављам појединим, високо позиционираним, тумачима те тзв. поезије илити срања у боји. Сраћкавице. 
      Не савремену српску поезију.  Не лажне патриотске или патетичне религијске тираде и забашуривања. У српској поезији никада није ни било - праве храбрости, и храбрих песника. Оно што нам намећу као најбоље, то је лаж, идеологија одустајања, заборав Косова, исплатив кукавичлук, каријера, фатална као и запрашивање небеса. Све је више оних песника живих, па и оних који су имали нешто талента и зрно храбросгти, како се повлаче, као и пужеви, после првих дијареја - не толико савремене официјелне критике, колико оне старије сестре, којој служе. Оправдавајући Кукавичлук.
      Нико се више, чини ми се, данас, не усуђје да пише праве песме примерене последњим временима, Апокалипси и сатанским фуријама са маскама на лицима. Скоро већина је скинула гаће и натртила се, уместо да се сакрије, набије у мишију рупу, где је изгледа "још интимнија" клима за непрестану модерну и бесрамну ријалити дијареју на тзв. мишијим мрежама... Много су храбри поједини чилагери и дедушке са нескривеним књижевним и другим амбицијама на Фејсбуку - то је та тзв. виртуелна храброст, која не "кошта".
       Због недостатка храбрости, не само поезија, него и овај свет, и све остало у њему, ни на шта не личи. То јест, личи на оно небо запрашено на почетку. Сатанисти читавог света, уједињени као што су некад сањали знате већ који, раде своју нечувену работу, а они који би хтели да буду песници, гле, постали су бабе, оне из нашег или неког другог фолклора - док свет гори, они се чешљају, објављују своје шкработине и фотосе, мислећи да су важни...
      Зашто песници у оваквим временима не постају храбрији?
      Зато што су се и оних неколико, за које се чинјило да су храбрији, јер су много ризиковали, повукли - повукла их је инерција оних који су одавно побегли и са белега, и од себе, и од једног бољег света, који ће, ипак, доћи уз Божју помоћ и - храброст...

      7. марта 2019.                                                                      Бе. Тук.