Манастир Св. Ђорђа / Александар Лукић

Александар ЛУКИЋ

НА БРАНИКУ

Манастир Св. Ђорђа наслоњен некада уз стену, крвнички је уништен од руке наших сродника, 1817. године. Да би се то десило, јато домаћих ћурака је пуних гуша кобне предвечери враћајући се са испаше, Књазовим силницима откри положај манастира. И би, шта би. Сукну пламен.

У оквиру манастира, осим неуништиве вере, веле,беше уобичајен и одгој племенитих врста животиња - монаси су издвајали добре сорте, и такве уступали верној браћи за даљи узгој. Монаси који су на известан начин били и елитна војска коњаника, спремна и одана у сваком часу Карађорђу, платила је цену за непокорност другом Књазу, који је са својим одредима зла, уништио хомољска села, побио и раселио живаљ, а монахе, и све што беше верно Карађорђу сатро. Непокорни манастири, тога доба, нестали су у пламену. Што преоста, кроз време до данашњег дана: зидови манастира, лепе фреске, докусурили су бездушници, без савести, душе. И вере. Људи мање памети од ћурака.

Да није било Жике Макуљевића, изворног фрулаша без премца, нашег духовног брата из Брезовице, да нас доведе на ово место, под ову стену, зар би смо знали да је овде постојао Божији храм, и семениште за стоку?

Шта видесмо, стојећи на развалинама храма? 
Симболе. Господ нам их показа сакривене, уклесане на стени. 

Зашто је изабрао нас тројицу да их покаже? 

Разумемо ли?

Помислих није ли можда време, Господе наш, да се држава Србија почне обнављати из дубине и нутрине манастира – кроз манастир? Осветљавајући непомућено лице храма.

Недовољне су мермерне табле и прапорци, (мало даље, што видесмо, на прилазу до светиње, које изгради данашњи човек, да умири савест – или...), клупе изграђене на ливади пред стеном, да који ловац на благо, или уморан путник намерник одмори, Боже ме прости дупе.

Обнова из темеља. Из Духа светога. Суштинска обнова нашег бића. Браћо србовласи, прави је час да се из магле доскорашњег суманутог безверја, после дугог странствовања вратимо паметнији кући.

Подигнимо храм на Бранику. 
 

Где јесте наша непрекинута веза са прецима. Крај девет извора.

Тамо, где наста песма, мог старијег брата Мирослава Лукића: “Опростиим, Боже, јер не знају шта раде!”

На правом месту.

11.06.2019.