Издавање листова и часописа, УЗ ПОМОЋ ДРЖАВЕ И УЗ ПОМОЋ ШТАПА И КАНАПА

Није исто издавати, рецимо, "Златну греду" (или "Књижевне новине", и све друге, сличне часописе), или "Трећу Србију".
Више разлога има за то.
Листови, часописи, и друга гласила, које помаже држава, дуже трају. Лако је редакцијама које их штампају.
Лакше него онима које читаоци помажу, или нека имућна каприциозна душа.
Сређујући по годинама, периодику -  оно што смо успели да сакупимо последњих пола века брат и ја, у нашем Документационо информационом Центру "Заветина", налетим на петоброј "Треће Србије" (16-20/ 2005, Београд), на другој половини стр. 76, објављено је ово:

Нека врста часописа у часопису. Уредник тог часописа, лпчега са студија, банкар, авантуриста, сагорео је превремено, преминуо. Мо смо као студенти сањали да издајемо свој часопис. Сви су друфи часописи у то време били запоседнНека врста часописа у часопису.ути. Уреднике су тамо постављали. Такви часописи нас, говорим о оним ређима, нису привлачили... али о томе другом приликом. Погледајте ви где је Неш примао рукописе. Њега су сматрали лудим, а вероватно и мене. Можда су и били у праву, сви ти - које је неко невидљив гурао у леђа, из позадине...

Наши су рукописи, и рукописи наших пријатеља, морали да сачекају да се многи од тих часописа који су исплаћивали и хонораре, погасе.
Лако је штампати књижевне листове и часописе, кад вам држава одреже годишњи буџет. Прелиставам "ЗЛАТНУ ГРЕДУ" бр. 101-102, март - април  2010. Лист је бесплатан! (Средства за објављивање листа обезбедили су Министарство културе Републике Србије, Покрајински Секретеријат за образовање и културу АП Војводине и Градско веће града Новог Сада.)
Тако неки листови у земљи Србијици имају невероватан статус и три - метафорично говорећи - "краве музаре", које могу да сисају. И сисају, наравно.
Наша "Трећа Србија" се, да подсетим, угасила после оног петоброја који спомињем, јер тамо где сам ја живео и радио, није било "крава музара". Као да смо живели у различитим државама.

Али, да будем искрен, ми уопште нисмо никада размишљали о тим "кравама музарама", полазећи од оног старинског примера једног од најбољих српских књижевних часописа ("Српског књижевног гласника"), који се гнушао протекције и корупције, тј. који се држао здраворазумске линије - ако један књижевни часопис не може да издржава сам себе, онда не треба ни да тражи помоћ од државе, поготову не од радикала!

Али прошла су та времена етике, ми смо у паклу једне неуспешне транзиције, у понору који нас може прогутати, и данас важи она стара изрека - пада ми на памет, због круга аоцијација  на СКГ - умиљато теле две краве сиса! 
Другим речима, докле год тако буде било овде, та доминација умиљатих телади, која још уређују и штампају листове и часописе, нема ништа од часописа. То су глуваћи, који разговарају сами са собом, или навијају воду на ону воденицу, која финансира ту врсту апсурдне филозофије ("Само да се ништа не промени, и не дуне нека ветруна...")

Ово је чуваркућа, у нашем дворишту, на камари цигле уз кокошарник у којем нема кокошака од 2002 (отакако нам је покојна мајчица преминула, Бог да јој душу прости!). Она је ову чуваркућу посадила, и дуго је била на крову кокошарника, али сам је ја пре неколико година, пред очеву смрт, пребацио на камару цигле. - Никада до данас нисам увребао цветање чуваркуће, а данас, бога ми, јесам. Не чини ли вам се да су ти цветови предивни? Има више ствари због којих је ова биљка чуварица у великом поштовању у свету у којем је провела свој живот наша мајчица. Нисам сујеверан, и волим да видим, чак и у оним двориштима са кућама које су на продају, ову биљку...

А ово је дивни цвет врга, дудука. Шта кажете?

Делује раскошно испод ораха који смо пресадили, пре неколико година, примећујући да се стари дворишно ораси суше. Успело је -  пресађивање...

Ех, да - пресађивање! Важна ствар. Схватио сам је можда касно, то јест када сам отишао у пензију, и почео да садим домаће сорте винове лозе - оне што се не прскају, и што су веома слатке - пре свега белу и црну тамњанику.
...

Ја сам почео да издајем лист "Заветине+", после гашења "Заветина", "Дрва живота", "Уметности махагонија", "Треће Србије", уз помоћ штапа и канапа, и када сам стигао до двоброја 8-9/2015. - опет је запело. Сви су кукали да  немају где да објављују своје радове, љутили се, грдили, али су очекивали да се догоди неко чудо, и да неко њихове радове штампа и исплаћује им хонораре - лепо! Нема ништа џаба - овде је то врло популарна пословица. Жена са којом сам живео, разболела се. Старији син никако није могао да добије посао стоматолога - ни у Кучеву, ни у Жагубици, ни у Бојнику; наш отац је сломио кук, и све је окренуло некако у нежељеном правцу. И они најближи који су видели и знали како живим и радим, и опстајем, правили су се да то не виде; гледали су своја посла. Што је било страшно, али и добро. Сви тзв. пријатељи нису разумели да се један књижевни лист у транзиционој Србији може издржавати и одржати на мобарском принципу; и отпадали су, као лишће. Умрла ми је друга жена, преминуо нам је отац неколико месеци пре тога... и тако је настала природно једна пауза у издавању листа "Заветине+". Број 8-9, штампан је у Београду 21.маја 2015. То вам је био велики формат (сличан "Политикином") на 20 стр. Двоброј у којем је отпочело штампање, поред осталог и мог "фантомског рукописа" романа ШИФРА "ЈЕГУЉА" (Енциклопедија уврежених идеја)...
    Маја месеца прошле године, 2018, одштампан је двоброј 10-11/2019. на з2 стр. на нешто мањем часописном формату; претходни пост или чланак донео је јасну фотографију  бројева штампаних до јула 2020, закључно са бројем 32-33/2020. Прионули смо, што се каже, као што вам је познато: на десној страни ове електронске локације, публиковали смо, редовно, кад год изађе нови двоброј, или часописно издање неке књиге, обавештења - бесплатне прегледе онога што штампамо.
Ослонили смо се на се, на своја искуства и чворуге, на своје стварне материјалне могућности. Летњу редакцију смо пребацили - тамо где треба, и где има услова. Штампали смо поред редовних бројева листа и неколико посебних ванредних, где смо доносили рукописе, целовите, нецензурисане, неколико књига, између осталих, штампали смо у целини на повећаном броју страна, и онај роман чије је штампање у наставцима спречила сама судбина...Схватили смо; у овим временима гнусно је чекати да неко други реши ваш проблем и преузме одговорност и мисију. Нема тог другог, то је фантом, то је мртвац. Не чекајући нека мртва пувала, неке умишљене књижевне величине, запутили смо се стазама напуштеним према Србији коју су напустили, или чији је културно - издавачки и слободарски идентитет угрожен, пре свега од лажних људи, неверујућих, и фарисеја, а онда и од погане и погубне контаминације безбожника (добро знате ко су!), и пошли у сусрет будћности и Богу, јер више немамо времена за неки други правац.
Спремљен је за штампу - часописна верзија - изврстан рукопис песника Александра Лукића Чумина кућа, препоручујем га у ово неописиво време пандемије као убедљиво поетско сведочанство, посвећено оној тамној сили која је пре скоро двеста година знала да нагрди читаве општине, срезове и  светове, остављајући иза себе пустош и страву помора. И у таквим околностима нестајања и опустошења народ је знао да се брани обредима, који могу понекад данашњим људима да изгледају чудни, несхватљиви. Часописно издање ћемо штампати почетком октобра - у онолико примерака колико буде било претплатника, и оно се одмах може поручити. За читаоце заинтересоване за тај број по свету, који живе далеко од Србије, могуће је једино поруџбина дигиталног броја 38 "Заветина+". Јер ми сада нисмо у могућности да дистрибуирамо, тај штампани број ван Србије, због познатих околности. Тај електронски број ће моћи да набаве после Свете Петке, 27. октобра 2020. године и они наши читаоци из Србије, који нису стигли из овог или оног разлога да поруче тај број. Не пре тога, понављам...
    И да се вратимо на почетак овог текста: слике заглавља ДНЕВНИКА ПИСЦА, са којом смо и започели. Испод те слике је био одштампан на тој 76. стр. и један краћи одломак из "ПРОЉЕТНЕ РАПСОДИЈЕ" Владана Деснице - од "поставке да умјетник мора да присно разумије све облике људског духа и све начине људског мишљења и осјећања, да мора умјети да се уживи у сваку човечју душу и увуче под кору сваке човечје лубање (...) долазио је до тога да је неријетко мислио и осјећао у исти  мах сасвим супротне ствари. Често је дијелио мишљење датог човјека, али уједно  и мишљење сасвим противно овоме; врло их је добро разумио оба, и с оба саосјећао..." итд.

Да тиме и завршим: Срећна је околност да "Заветине+" уређују и издају - уметници, песници, независни духови. Попут Деснице или његовог схватања уметника, тј. оних који су за то дозрели, и јасно појмили "да се двије супротне истине нипошто не искључују. Напротив, оне врло лијепо упоредо живе и пружају људској души и људској фантазији исто онакву сретну и благодатну разноликост какву разно цвијеће, воће и остали божји створ пружа људском оку и људским чулима уопће..."

На Св. Илију, 2. августа 2020.            Бела Тукадруз