Ево, то су те фотографије. Ја сам их крстио "каменови". Налазе се у једном воћњаку близу потока. Потес у коме се налазе сељани зову: Дубље. Можда би прави наслов за њих био "Дубљански обелисци"?
(....)
.
.
.
.
.
.
(....)
Нема, или ја нисам чуо нарочиту легенду о њима. Тек, о њиховом постојању, сведоче локални трагачи за златом, којих у североисточној Србији има као печурака за кишом. Крајњи је немар и неодговорност српског друштва, нашег пуког сиромаштва, сиромаштва археолошке науке, да се нису забавили овим феноменом обелиска. Докле ће такви претрајати? Бог зна. Срамотан је наш однос према оваквом наслеђу. Један воћњак у близини обелиска са засађеним шљивама ранкама и црним читловкама траје и сведочи 200 година о постојању, колико и модерна политичка историја Срба од Карађорђа до данас. Срамотан је однос српског друштва културне и политичке елите, зачаурене као свилене бубе у сопствено губиништво. Политички системи буду и прођу и сви су резултирали ево оваквим немаром према овом обелиску. Ми смо заточени и сапети у сопственом незнању и непознавању земље Србије од најближег окружења до најдубљих слојева древности…
Александар
Лукић
