ХРАБРОСТ

 

Моћ је дата само онима који се усуде да се сагну и подигну је. Само једна ствар је битна, само једна, бити у стању да се усудиш. – Фјодор Достојевски

Храбар је онај човек који не побегне, него остане на свом месту и бори се против непријатеља. – Сократ

Волим оне који се смеју у проблемима, који изналазе нову снагу у тешкоћама, те постају још храбрији. У таквим условима ускогрудни посустају, али они чија су срца чврста, чија савест оправдава њихова дела, су спремни да следе своје принципе до смрти. – Леонардо да Винчи

Погледајте, шта су - направили од неба, они који немају храбрости!
Иако лете изнад облака у својим летелицама и запрашују, одозго, ко зна чим лепе Божје шуме, поља, села, градове, мора и језера!

.. 
     Чини се, да на овом и оваквом свету  фале много ствари, а у суштини, можда му фале само две, - слобода и храбост? Или можда само једна, ова последња?
      Јер ако има довољно храбрости, оне праве, онда са њом долази прво слобода и све остало затим - љубав... И небо, које није као на горњој слици.
      Али, како видим, из дана у дан, из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину, уместо храбрости све више надолази и осваја превара и кукавичлук, страх и одустајање, пролив и шизофренија.
      Пожелео сам да читам српске народне песме. Хајдучки циклус. Не савремену српску поезију. То остављам појединим, високо позиционираним, тумачима те тзв. поезије илити срања у боји. Сраћкавице. 
      Не савремену српску поезију.  Не лажне патриотске или патетичне религијске тираде и забашуривања. У српској поезији никада није ни било - праве храбрости, и храбрих песника. Оно што нам намећу као најбоље, то је лаж, идеологија одустајања, заборав Косова, исплатив кукавичлук, каријера, фатална као и запрашивање небеса. Све је више оних песника живих, па и оних који су имали нешто талента и зрно храбросгти, како се повлаче, као и пужеви, после првих дијареја - не толико савремене официјелне критике, колико оне старије сестре, којој служе. Оправдавајући Кукавичлук.
      Нико се више, чини ми се, данас, не усуђје да пише праве песме примерене последњим временима, Апокалипси и сатанским фуријама са маскама на лицима. Скоро већина је скинула гаће и натртила се, уместо да се сакрије, набије у мишију рупу, где је изгледа "још интимнија" клима за непрестану модерну и бесрамну ријалити дијареју на тзв. мишијим мрежама... Много су храбри поједини чилагери и дедушке са нескривеним књижевним и другим амбицијама на Фејсбуку - то је та тзв. виртуелна храброст, која не "кошта".
       Због недостатка храбрости, не само поезија, него и овај свет, и све остало у њему, ни на шта не личи. То јест, личи на оно небо запрашено на почетку. Сатанисти читавог света, уједињени као што су некад сањали знате већ који, раде своју нечувену работу, а они који би хтели да буду песници, гле, постали су бабе, оне из нашег или неког другог фолклора - док свет гори, они се чешљају, објављују своје шкработине и фотосе, мислећи да су важни...
      Зашто песници у оваквим временима не постају храбрији?
      Зато што су се и оних неколико, за које се чинјило да су храбрији, јер су много ризиковали, повукли - повукла их је инерција оних који су одавно побегли и са белега, и од себе, и од једног бољег света, који ће, ипак, доћи уз Божју помоћ и - храброст...

      7. марта 2019.                                                                      Бе. Тук.