Translate


Пројекат ДИБИДрУС. - Дигитална библиотека друкчије уређене Србије – Сурбита- Незадрживи циклус обнове... ДНЕВНИК Преображења Србије

Поклон књига "Заветина" за Аранђеловдан 2020. године

Поклон књига "Заветина" за Аранђеловдан 2020. године
Александар Лукић ЧУМИНА КУЋА, у издању часописа "Заветине+", октобар месец. ПДФ. (Извор за слику: https://pikabu.ru/story/budni_chumnyikh_doktorov_5110091). Видети више >

ДОДАТАК



РЕЗИДЕНЦИЈА 1

ИЗБОР

истакнутијих прилога, чланака, осврта, докумената, и др.

  НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

______________________________________

(...)

Белешке из подрума

ПИСЦИ СА ДОБРОМ АДРЕСОМ


30. јуна 1992. године,на свој 43. рођендан нисам помишљао о властитој судбини.Неколико дана касније,након што је почело летње ферије,допутовао сам овде,у М., родно село, а ту су ме дочекали моји дечаци -Димитрије (12 година) и Иван (седма)и као сва деца која одрастају без мајке,навалили су на мене.

Не пишем ово због тога.Већ због мојих родитеља – због оца и мајке.Нагло су,чини ми се,остарели.И што је још горе -они живе у правом сиромаштву.Имају кућу,малу очеву пензију и око четири хектара земље,од чега више од половине отпада на шуму, пашњаке, ледину.Њихова старост,тужна и сиромашна, право је огледало, највероватније мојој старости.Оседео сам пре пар година (после трагичне и неразјашаене смрти прве жене), почео сам и ја да старим.Старост је дошла, чини ми се,подмукло, нагло.

Понео сам рукописе неколико својих књига (романа, есеја), са намером да их поново читам, поправљам. Али врло брзо сам увидео да немам довољно воље да читам ни неколико новоизашлих књига које сам донео из Београда.

Није реч о привременом одлагању оноганечега што сам себи задао, већ о безвољности која ме је свега обузела.Седећи сатима у нашој сеоској библиотеци покушавао сам да листам дневнике које сам водио пре пар година (иначе ја дневнике водим с времена на време,а понекад и свакодневно, већ четврт века, али и то ме је одбијало.Одбијао ме је, пре свега,оптимизам са којам сам водио те забелешке,а затим и извесна површност.Можда и то:осећај као да пред собом имам двеста година живота.А ја,зар не,немам толико?

Сама та чињеница враћала ме је на размишљање о властитој судбини.Тужан сам био и због свега онога што се збивало на територији некадашње друге,бивше Југославије.Мучила ме је и неизвесност : шта ће бити са првом књигом ПУШТАЊ А ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ. ?Да ли ће је објавити у СКЗ?

Или и они неће моћи да је објаве (као што није ни "Просвета","Књижевне новине", "Рад","Универзитетска реч“ .)

Већ је шеста година како тај рукопис чека да буде обелодањен,а за то време се догодило толико тога.Све те промене, ма колико биле добре, моме рукопису нису помогде. Вероватно је и то део судбине?

Нисам једини који кубури са објавиваљем рукописа.Не кукам.

Нисам члан ниједне странке.Не припадам ни једној групи, ни клану.Сект. Ни владиним , ни невладиним организацијама.Нисам сигуран да припадам сасвим ни себи.

Не мислим да ће тзв. „демократске промене“ ићи онако како одговара народу, напротив. Чак се бојим да ће се догодити на крају крајева фарса, да ће у првим редовима новокомпоноване демократије кроз пар година када се нови властодршсци стабилизују у првим редовима опет бити они који сада к о ч е.

(Волео бих да ме живот демантује!)

Не пишем ово с полетом;најрадије бих да овде ставим тачку и идем да спавам .Спавање ми једино годи.Али ни после петнаест сати спавања не будим се чио и по летан,него још мамурнији.Стварност је поразна – то видим на сваком кораку.

Пре неколико дана прошетао сам са старијим сином нашим селом унакрст и изненадио се - многим стварима.Никле су нове велелепне куће, мада између њих има и оних старих и скромних из мог детињства,покривених бибер црепом или ћерамидом. Неке су се и урушиле саме од себе, напуштене. Нове велелепне куће дигли су моји вршњаци,они који су са осам разреда основне школе отишли трбухом за крухом у Аустрију, Немачку или Швајцарску.Ти моји вршњаци су можда више остарели од мене,неки имају чак и унуке.Њихови синови возе луксузна кола. Неки од њих купили куће по оближњим варошима (Кучево,Велико Градиште,Пожаревац)...

Ја - станујем у друштвеном једноипособном стану,који још нисам почео да откупљујем.Својој деци овога лета не могу да купим ни бицикл.Но,може се и без аута и бицикла: пешке,апостолски. Што ја,као професор књижевности не могу својој деци да купим ни бицикл, а што неки од мојих вршњака који раде у иностранству могу својим синовима да купе луксузна аута,наравно, крив је систем у коме ја живим и радим»,и чији сам милионити шраф.-Срамота ме је много чега,а највише чињенице да ја своје родитеље не могу послати чак ни у неку од српских бања.Мој отац за своју пензијицу не може купити ни шесдесетак килограма белог брашна, а ја за своју плату могу купити,рецимо, сто педесет килограма белог брашна.Ја сам,дакле,допутовао из Београда и стигао овде, да не бих, преко лета, у Београду гладовао.....



**



Ове дневничке забелешке открио сам пре неколико дана, 30. Јуна 2016. године, у нашој породичној библиотеци у Мишљеновцу, сасвим случајно, избацујући свежњеве неких дневних новина које сам по месецима увезао канапима, како би их једног дана укоричио, што се није догодило, јер књиговесци увек имају своју строгу тарифу. После двадесет и четири године (након што су умрли мајка, Наталија - 2002; отац Михаило - почетком фебруара 2016.; и моја друга жена Шоле - 20.јуна 2016). Биле су откуцане,али сам ја заборавио на њих. Ех, живот ме није ни у чему демантовао. Много шта се обистинило и издогађало много горе него што сам записао. Да сам те забелешке понудио онда када су писане – ко би то у Србији штампао? Реците ми један часопис, једну новину. Ко би то и сада, у овој земљи штампао?

Ти «рукописе» које помињем у записима из 1992. Године, нису ни до дана данашњег штампани. Одбијали су их тзв. писци-уредници са добром адресом - преиспољна олош, којима нико ништа није могао, осим Господа.

На Судњи Дан вагаће се само сузе, каже Сиоран.

Не тоне и тоне штампаног смећа, туђег и нашег. Необјављени рукописи, цементирани бескрајном тугом и покапани сузама за блиским умрлим, - више ће се рачунати. Оно неречено, незаписано. Стварност свега тога, нарочито последњих четврт века, овде на Балкану и у Србији – у томе је, о чему се ћути. А не у недељницима, месечницима, новопечених богаташа и ко зна све чијих плаћеника. Нашао сам и један неразумљив запис: «Велика змија чува Велику магазу» (како смо ми укућани, тј. како су звали покојна мајка и покојни отац ту помоћну економску зграду зидану пред Други светски рат, једним делом, а онда дозиђиваној – 1947. И 1955). Шта то значи? Стих неке песме од које сам одустао? Ко да се сети? Талисман? Или нешто сасвим треће? Мој покојни отац је био вредан човек до последњег дана – бринуо је о зградама, плаћао мајсторима да поправљају, јер и зграде од тврдог материјала са годинама и деценијама – попуштају, земља се слеже, ради, зидови пуцају. Тако је био напрсао и део спољњег зида на почетку Велике магазе, собе у којој сам рођен. Коју смо звали библиотека, јер смо у њој складиштили књиге и часописе. Годину –две пре тога, Михаило је платио мајсторима да обоје фасаду целе Магазе светлом бојом.

А онда је тај зид напрсао, и мајстори су то место окрпили, али га после нису обојили, него је задржао боју стврднутог бетона, тако да испада као нека врста мурала, велике змије већим делом зида. Је л то та Велика змија што чува Велику магазу? Мит о змији чуваркући није апсурдан, он има дубљу основу.

Тамо где живе и одлучују они, већ спомињани писци са добром адресом, нема мита, нити змија чуваркућа. Таквима се и куће и трагови затиру временом. То није пријатна тема, али кад сам већ стигао овде,да потврдим да се стидим свега што не припада сузама и крају.

Усред наше библиотеке у Мишљеновцу слушам тишину и не покушавам да је угушим: отац и мајка су умрли, умрла је и жена без које ми свет изгледа празан и карикатуралан, скоро да је све окончано, али ако бих то написао, то би било патетично, почетак једног другог света. А можда и мемоара? Не знам – чини ми се да су се овде у библиотеци ствари зауставиле на челу с Богом...

                             Резиденција, ДИЦА (с-и Србија), Б. Тукадруз
        7.август 2019. 

ЛеЗ 0017370
 

Нема коментара:

Постави коментар

Звездана капија

Звездана капија
НЕБО НА ЗЕМЉИ

ЧЕТВРТА КАПИЈА

ЧЕТВРТА КАПИЈА
ВИРТУЕЛНИ МУЗЕЈ (Заветина)

НЕМА ДРУГИ НАЧИН

НЕМА ДРУГИ НАЧИН
ЗАВЕТИНЕ Књижевна задруга

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА 3

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА 3
КЊИГЕ УИСТИНУ НЕЗАВИСНИХ ПИСАЦА

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА 2

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА 2
БИВША ГЛАВНА КЊИЖАРА. СВЕ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ...

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА 1

АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА 1
АРХИВ КЊИЖАРЕ ПИСАЦА "УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА"- (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, необјављених рукописа, планетарна, старинарница- антикварница на ваздушним пругама. Отворена нон-стоп. Возови на овој трансземаљској књижевној радњи не касне. Шта мислите: зашто?…

МАГАЗА ~ Популарна, мобилна електронска књижара "Скупљача прашине" позната и као ПЕТАО "Заветина")

МАГАЗА ~ Популарна, мобилна електронска књижара "Скупљача прашине" позната и као ПЕТАО "Заветина")
Издања ЗАВЕТИНА, стара и ретка, и НОВА, НАЈНОВИЈА

Едиција ЗАВЕТИНЕ

Едиција ЗАВЕТИНЕ
Пријатељи Заветина